Arthaus
Ustanicka 189, 1. floor, office 13
11000 Beograd, Srbija
Tel: +381 11 2882 817
Fax:
E-mail: info@arthaus.rs

Izložba "Humaniora" Kristine Pirković

U Galeriji Lucida, 3.marta 2020. godine otvorena je izložba Kristine Pirković pod nazivom "Humaniora". Izložba će biti otvorena do 27. marta 2020. godine.

Kristina Pirković, rodjena 1991.  godine.  Diplomirala je 2014. godine na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku za primenjenu i likovnu umetnost, smer  zidno slikarstvo, u klasi redovnog profesora Željka Đurovića. Master studije završila 2015. godine na istoimenom fakultetu, smer zidno slikarstvo, pod mentorstvom profesora Željka Đurovića i komentorstvom docenta Jelene Šalinić Terzić. Član ULUS-a od 2018. godine. Učestvovala na trinaest samostalnih i više grupnih izložbi.
Samostalne izložbe:
2019. Samostalna izložba „Breviarium“, Galerija Boris, Pariz
2019. Samostalna izložba slika i crteža „Physica Curiosa“, Moderna galerija „Jovo Ivanović“, Budva – Stari grad
2019. Samostalna izložba „O Zapovestima i padu“, Galerija ULUS, Beograd
2018. Samostalna izložba radova na papiru, Klub Tribina Mladih - Kulturni centar Novog Sada  
2018. Samostalna izložba iz projekta Figurae Feminae- Pigmalion, Galerija NLB banke, Novi Beograd
2018. Samostalna izložba „Pad čoveka“, Galerija Art for All, Beograd
2017. Samostalna izložba „Lament nad uzvišenim“, Galerija Štab, Beograd
2017. Samostalna izložba „Lament nad uzvišenim“, Moderna galerija Lazarevac
2016. Samostalna izložba crteža, Mala galerija, Arandjelovac
2016. Samostalna izložba crteža, Narodni muzej u Smederevskoj Palanci-Galerija moderne umetnosti
2014. Samostalna izložba crteža, Kultrurni centar Ribnica (jedan od tri izlagača), Kraljevo
2014. Samostalna izložba crteža, Tricom agency-espace d’exposition, Tur, Francuska
2014. Samostalna izložba crteža „Dve dame i vitez“ (jedan od tri izlagača), Studentski kulturni centar, Novi Beograd

Iskorak koji Kristina pravi u odnosu na dosadašnji rad je promena idejnog i tematskog fokusa, koji je sada usmeren na svetovne teme, ona se približava problematici i promisli egzistencijalne filozofije. Iako u prvom planu narativna struktura i dalje kroz pojedine scene citira bibliju, mitologiju, ipak, ostavlja prostor za drugačija, proizvoljna, suprotna ili bar atipična, čitanja ikonografije. Ukoliko se distanciramo od simboličnih i metaforičnih prizora koje opažamo, dajemo novi usud ili oproštaj scenskim akterima, prateći njihovo kretanje kroz ovozemaljski ad, sve njihove probleme i padove, u ovoj ovde stvarnosti. Dominantna je intertekstualnost u nazivima radova, iako preuzeti iz potpuno različitih literarnih predložaka, koegzistiraju i referišu na neku vrstu prologa, ulaza u samu poetiku slike.

Figuracija u scenskoj radnji, nemi dijalozi dve figure, ponekad tri, formiraju  figuralni i verbalni trougao, mnoštvo glasova odjekuje ili zanemi, nije strogo definisano da li imamo dramatični zaplet ili spokoj svetog trojstva. I formalno i idejno postoji drugi plan slike, koji treba da protumačimo, podjednako zagonetan i atmosferično eksplicitan. Izražajnost i gestualnost likova govori ono izrečeno, učinjeno ili prokazano najdubljim ozloglašenim motivima u ponorima duše. Autorska interpretacija egzistencijalnih ožiljaka, duhovne ispraznosti, beznađa i sunovrata naslućuje dozu apokaliptičnog. Namerna teatralnost i scenografija, izražajnost likova, izvodi dramu u više činova, sinhronizujući različite vremenske epohe, sadržaje, podrazumeva prisutnost publike koja se kreće dalje od pukog posmatranja. Glasni su podjednako Kristinini likovni potezi, kao i zamah narativnog, dok slikovitost i karakter likova naizgled komunicaraju tiho najdublje, najneprijatnije izgovore duše.

„Takođe bih voleo da nacrtam čoveka izvan njega, da nacrtam njegov prostor.“ (Likovne sveske, Anri Mišo)
Pejzaž je zasebna i samostalna kategorija za samu analizu, otvara dijapazon tumačenja, novu liniju iščitavanja radova, planovi se nadovezuju, produbljuju i samim tim proširuju korpus smisaonog i sadržajnog. Da li možemo govoriti o pejzažnoj sociologiji? Raznovrsna obrada teksture pejzaža implicira različitost karakternu, misaonu, slojevitost duše kroz slojevitost predela. Apstraktnost tretiranja ambijenta koji iako utemeljen mimetički, nije imitativan, pretenduje na autorsko i inventivnije objašnjenje raznih stvarnosti, gravitira van ustaljenih sistema zaključivanja. Ne smemo zanemariti interaktivnu vezu čoveka i njegovog prostora, uzajamnu osećajnost, kao i obostranu osetljivosti.

Didaktička intencija o negovanju skromnosti kod čoveka sprovedena je kroz crtež i sliku Vavilon, ilustracija biblijske teme, ovde je povod za razgovor o prevazilaženju ega, sujete, drskosti u svakodnevnim životnim situacijama, kako bismo osvestili i dostigli duhovne vrednosti, a odustali od strmih stepenica koje vode do strogo materijalnih ciljeva i ostvarenja.

 “Geteovo antologijsko mišljenje – paralela između čoveka i prirode - ovde dolazi do izražaja u panteizmu koji sadrži jedno anagogijsko  shvatanje sveta: postoje različiti nivoi bivstvovanja - priroda obuhvata sve njih -  a duša se, shodno tome, može uzdići ka duhovnim sferama. Tu je očigledna novoplatonska, plotinska inspiracija, kako u pogledu oduhovljene prirode i sposobnosti duše da je ispuni, tako i njene sposobnosti da se sama ispuni duhom tako što će se uzdići. No u toj bogatoj igri, gde su čovek i njegova duša deo jednog većeg sistema koji živi zaseban, složen i nepregledan život, postoji i nešto slučajno u čovekovoj sudbini, sličnoj nepredvidljivom i neukrotivom vetru.”(Kulturna istorija duše, U.M.Hejstad)

Živopisnost boja i tonaliteta ne ide u prilog arkadijskom pejzažu već distopiji i sagregaciji u kojoj je pojedinac često u nemogućnosti da promeni svoje mesto i klimu, prilično apatičan i bez neutažive želje za izlaskom iz basena jalovosti. Simbolika temporalnih motiva (kućice, stolice) ispituje fenomen samoće, kao i rad Priča o nestajanju I i II. Usled bolnih odlazaka, nakon teških napuštanja, ko ili  šta je ono što ostaje? Igračke evociraju detinjstvo i sve ono detinje i nevino, već izgubljeno, a uvek aktuelno i poželjno. Predstave životinja nose univerzalnu simboliku bastijalnog i divljeg u čoveku, ne zadržavajući se na individualnoj tipologiji značenja svake pojedinačno.

Ako bismo ukupan krajnji utisak i sadržajnost radova rezimirali nazivom izložbe *Humaniora – (Lepe veštine koje čoveka čine čovekom; osnov svakog plemenitijeg vaspitanja duha i srca), onda verujemo u dostizanje mira, postojanje plemenite i humane egzistencije, koju Kristina nenametljivo predlaže. 
Mira Vujović 

 

Izvor: Galerija Lucida