Nikola Žigon

U Galeriji RTS, u četvrtak 7.aprila 2022. godine otvorena je izložba slika Nikole Žigona pod nazivom „Osmeh se vratio u grad“.

Delima, započetim u Minhenu, a završenim u atelјeu, u kući na Senjaku, svih dimenzija, od gotovo minijaturnih do ogromnih formata, Nikola Žigon posetioce uvodi u sopstveni svet i pred njih postavlјa svojevrsno ogledalo duše.

Na otvaranju izložbe govorili su Nikola Mirkov, predsednik saveta RTS za likovno stvaralaštvo, Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti i likovni kritičar i Nikola Kusovac, istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu. 

Nikola Mirkov, u autorskom tekstu za katalog piše: 

„Da, Bilo je nekad, ima je i sada, i biće umetnosti koja svetlošću zari lice čovečanstva. Bez imalo pretenzija da se upitam kako se stepenuje glasovitost i trajanje slikara, pred slikama Hansa Hofmana, na primer, Vilijema de Kuniga, Marka Rotka, Nikolasa de Stala, Bena Nikolsona i inih, stojim zanemeo, baš kao i pred slikama Nikole Žigona uznesen sam i gord što osećam da u tome nisam usamlјen.“  

Đorđe Kadijević je na otvaranju između ostalog rekao:

"U Žigonovim slikama naći ćete tragove svega što se desilo i prestalo da se događa u periodu modernizma i njegove eskalacije. Ali sve je postavljeno u jedan novi kontekts, jedan kontekst koji nije ni sentimentalna, retrospektivna razneženost, ni oplakivanje modernizma. S druge strane, Žigon ne beži u anahronizam , neće on kao neki umentici u neobarok. Ne, on istrajava u veliko ozbiljnosti pred onim što vidi i o čemu može da misli. Njegove su slike sinteze osećanja i mišljenja."

Prilikom obraćanja na otvaranju izložbe,  Nikola Kusovac primećuje:

"Prosto ne mogu da verujem da pred sobom imam jednog zrelog šezdesetogodišnjaka. Sećam se dobro kada sam ga ranih devedestih godina prvi put osetio i namirisao, a dočekao sam ga. To je bilo vreme kada su ovi poput mene Kadijević, Protić, Čelebonović i tako redom, dočekivali mlade i da li ćemo u njima da prepoznamo Ćelića, ili Petrovića, ili Nedeljka Gvozdenovića ili Zoru Petrović...A kada sam naleteo na mladog Žigona, a uvek sam ga voleo zato što je Stevin sin, iznenadio sam se. Bio je sve suprotno od svog profesora. Diplomirao je kod jednog čoveka snažnog gesta, vrištećih boja, koji se zvao Moma Antonović. Kod njega je sve bilo pomereno, pijano, iskrivljeno, ishitreno i tako dalje, a kod mladog Žigona sve tiho, nikad nije bilo kikota, nego samo osmeha, smeška, onog najdivnijeg što vam omili život. Dakle, jednu vedrinu. Ono je suština za njegovo stvaralaštvo, nikada u jemu nisam prepoznao ni jedan ton koji je odskočio od onog što je on brižljivo tražio. Za njega bi se moglo reći da je brusio sliku. Uvek je doterivao, išao korak dalje u njenom usavršavanju. Sve što je radio radio je krajnje promišljeno i vrlo pedantno. Ta pedanterija koju on unosi u naše slikarstvo ne liči na nas. Za ove naše prostore višak darovitosti je bio uvek ono što nas je vuklo negde, a kod njega jedna marljivost: Takva marljivost prema poslu kojim se bavio, prema zanatu, prema onomo što je radio, nisam našaokod naših slikara, ili  je vrlo retka osobina."